Данас када Пошта Србије слави 179 година од свог постојања ни најстарији радници не памте горе време нити хаотичније стање у нашем Предузећу. Ако је за утеху данас је боље него што ће бити сутра, уколико под хитно не дође до промена.
Доласком ПУПС-а на чело Поште Србије, лагано је кренула њена пропаст и пропаст поштанског радника, све више пропадамо као Предузеће и као запослени.
Радничке плате које су се пре „златног доба“ кретале око републичког просека, данас су за око 30% мање. Уместо да зараде на годишњем нивоу барем прате раст трошкова живота, као што смо то раније имали (3-4%) и били незадовољни, данас смо дошли до тога да су нам зараде 52 месеца биле умањене за 10%. Кроз умањење зарада и раст трошкова живота сваки запослени је покраден у последњих пет година у просеку за око 300.000 динара. Са друге стране пословодство се хвали са добрим пословним резултатима и великом добити која изгледа постоји само на папиру.
Због бедних зарада, притисака и све веће оптерећености послом непосредних извршилаца, никада више запослених није напустило Предузеће као што је то било прошле године а тај тренд се наставља још интензивније и у овој години.
Годинама уназад указујемо надлежнима на катастрофално стање у Пошти Србије, организујемо протесте, али реакције нема. Све више се стиче утисак да надлежни, од Поште Србије некад стабилног предузећа, желе да направе губиташа и корисника буџетских средстава, како би се нашао изговор за приватизацију профитабилних целина. Колика је небрига Владе Републике Србије за сопствено предузеће говори и чињеница да још увек немамо директора.
Већина запослених а нажалост има и гладних, нема шта да слави.
Разлоге за славље данас имају само чланови пословодства јер они немају бригу како преживети од месеца до месеца.
Па поштовани чланови пословодства нек’ вам је са срећом дан Поште, радујте се макар ви.